Svakog septembra, već zauzimajući oblik tradicije, Ministarstvo prosvete izlazi u javnost sa novim izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Dugo očekivane promene uglavnom su kozmetičkog i tehničkog karaktera. Priče u vezi sa reformama visokog obrazovanja traju godinama, ali pravo pitanje koje treba postaviti je, da li barem jedan pojedinac uopšte zna šta se želi postići tim reformama, odnosno, šta su nam te reforme donele? Da li su odgovorne institucije svesne kompleknosti potrebnih reformi u okviru visokog obrazovanja? Postoji li konkretna ideja i strategija?
Svaka od izjava državnih funkcionera do sada je uvek sadržala flosukule kao što su: ,,poboljšanje položaja mladih”, ,,uključivanje mladih u procese odlučivanja”, ,,modernizacija sistema obrazovanja”, itd. Kako je to izgledalo u praksi?
Da li su obećanja ispunjena?
Pod izgovorom doslednog sprovođenja Bolonjske deklaracije, Ministarstvo prosvete godinama unazad pokušava da smanji broj ispitnih rokova i poveća broj bodova koje je neophodno ostvariti da bi studenti imali pravo na školovanje iz budžeta Republike Srbije. Očigledno je da se proces implementacije Bolonjske deklaracije odužio i da ne postoji usaglašenost između visokoobrazovnih ustanova u njenoj primeni.
Zaključak koji možemo doneti jeste da je cilj poslednjih promena Zakona o visokom obrazovanju pooštravanje kriterijuma, na osnovu kojih se krše principi ,,obrazovanja za sve, a ne samo za one koji to mogu da priušte”, zagovaranog u prostoru visokog obrazovanja u okviru Evropske unije, te dalje skidanje odgovornosti i ,,pranje ruku“ od nedavnih skandala u vezi sa plagiranim doktorskim disertacijama.
Zašto je to bitno i kakve posledice ima na jednog prosečnog studenta?
Suština Bolonjske deklaracije je u ostvarivanju socijalne dimenzije obrazovanja, odnosno, ima bitnu ulogu u obrazovanju, razvoju građana i društva, u akademskoj mobilnosti, osiguranju kvaliteta programa, u učešću studenata u procesu kreiranja i sprovođenja nastave, u stvaranju okvira kvalifikacija i u celoživotnom učenju. Zvuči prilično primamljivo, čak idealistično, ali u takvom obliku, nažalost, ostaje samo na papiru.
Svaka od ovih stavki je, eufemizirano rečeno, zanemarena, pa se pod pritiskom akademske elite kreće ka sve većoj marketizaciji i unovčavanju obrazovanja. Kao rezultat svih reformi koje su sprovedene do sada možemo izdvojiti samo velik broj studenata koji nemaju mogućnosti za zaposlenje zbog zastarelih studijskih programa, kao i neupotrebljivih materijala koji služe za sticanje akademskog znanja. Takođe, pozamašan broj studenata se školuje za zanimanja koja nisu evidentirana u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, što između ostalog implicira da ne postoji relevantna usklađenost sa tržištem rada. Veliki problem jeste i pretvaranje visokoškolskih institucija u visokoprofitabilne kompanije čiji je jedini smisao davanje kredibiliteta pojedincima, ali gde ne postoji fiskalna, kao ni krivična odgovornost.
Studentska unija Srbije, kao legitimni glas studenata, rado će uložiti trud, iskustvo svojih članova i ljudske resurse, kako bi zajedno sa drugim relevantnim studentskim institucijama i organizacijama doprinela izradi strategije za visoko obrazovanje, i njenoj reformi.
Naša poruka je jasna:
Studenti ne žele sitne modifikacije zakona, studenti žele nov Zakon o visokom obrazovanju u čijoj izradi će njihovi predstavnici biti ravnopravni partneri. Studenti žele da se pitaju u vezi sa stvarima koje se direktno njih tiču i od kojih zavise prevashodno oni, a indirektno i čitavo društvo i buduća akademska elita.
Beograd, 6. septembar 2014.
Studentska unije Srbije
Nikola Srdić
Predsednik